Модерно ропство

Празна, неугледна градска улица. Мрак који ремете само слаба светла, која трепере са врхова бандера. Тишину прекидају понеки лавеж паса луталица и уједначени ударци ђонова женских ципела о мокар асфалт. Од једном се зачује снажно режање мотора и језиви крик гума док бели комби кочи поред престрављене девојке. Из њега излази маскирани мушкарац и на силу је увлачи у возило. Врата се затварају и уз поновну ону исту цику и режање, возило се брзо губи у даљини. Клише сцена коју сценаристи и режисери бројних филмова пресликавају једни од других када им понестане инспирације, а продуценти их притискају строгим роковима.

Док нисам почео да се бавим овим послом, овако сам замишљао да почињу стварне приче о трговини људима. Заправо је то далеко од реалности. Већина жртава бива увучена у експлоатацију на потпуно другачији начин. У пракси се догађа да су особе које врбују и експлоатишу жртве, веома често њихови познаници, пријатељи, партнери, па чак и родитељи. То овај злочин против човечности, како је трговина људима класификовама у нашем Кривичном закону, чини још сложенијим, јер је теже одупрети се и прозрети намере особа којима верујемо и које волимо, него незнанцима, који вребају из мрака.

У почетној фази врбовања, покушавајући да задобију поверење жртве, трафикери се служе перфидним обманама, представљају им се као пријатељи, нуде им посао, поклањају пажњу, хвале их и обећавају бољи живот. Срачунато бирају особе које живе у сиромаштву, које су социјално изоловане, потичу из дисфункционалних породица и којима је потребна помоћ. Када успеју да им се довољно приближе и добро упознају њихове рањивости, испостављају им захтеве, најчешће за пружање сексуалних услуга, просјачење, вршење кривичних дела и слично. Некада се при томе позивају на измишљене дугове, некада апелују на њихове емоције, говорећи им да то треба да ураде за њихову заједничку будућност, а некада се захтеви постављају уз сурову претњу и насиље.

Временом се повећава ниво бруталности. Жртва се омаловажава, вређа и дехуманизује. Контролишу се њено кретање и контакти. Застрашује се претњама њеној породици. Насиље често постаје ирационално садистичко. Све је учесталија и употреба информационих технологија у ову сврху и уцена жртава под претњом објављивања њихових експлицитних снимака на друштвеним мрежама. Понекад трафикери покушавају да од жртве направе саучесника/цу, приморавајући је да врбује друге, покушавајући да јој наметну део кривице и тиме додатно обезбеде њену покорност. Динамика односа између експлоататора и жртве може бити веома комплексна када се смењују секвенце злостављања и искоришћавања са тренуцима у којима се злостављачи представљају као једине особе којима је стало до њих и претварају се да брину за њих. То додатно збуњује жртве и ствара облик трауматичног везивања, нарочито у ситуацијама када су жртве деца.* Као последица оваквог односа, жртва истовремено осећа страх, али и зависност од трафикера и потискује своју љутњу према њему, парадоксално, спремна чак и да га брани од оних који желе да јој помогну.

Искуство трговине људима је једно од најтрауматичнијих и оставља дубоке ожиљке. Изазива бројне психичке тешкоће, као што је посттрауматски стресни поремећај. Дуго након експлоатације могу се јављати панични напади, ноћне море, осећај страха и анксиозности, неповерење у људе, губитак самопоштовања, аутоагресивне епизоде, депресија… Поред психичких, она оставља девастирајуће последице по свеукупно здравље жртве, као и социјални и економски положај.

У Србији је прошле године званично идентификовано 57 жртава трговине људима, што је повећање од скоро 50% у односу на претходну годину. Сексуална експлоатација је годинама убедљиво најчешћи облик (прошле године је чинила 37% од укупног броја идентификованих случајева), а учестале су и радна експлоатација, експлоатација кроз принуду на просјачење, вршење кривичних дела и принудне бракове. Већина жртава су жене (у 2020. години 65%), што показује да је ова појава уско повезана са родно заснованим насиљем. Посебно је забрињавајући податак да је у протеклих пет година, готово свака друга идентификована жртва малолетна.

Након што успеју да изађу из овог облика модерног ропства, његове жртве чекају бројни свакодневни изазови са којима се суочавају, најчешће без посла и прихода, без стана или друге вредне имовине, одбачене од окружења, а неретко и безбедносно угрожене. Ако им се не обезбеди системска подршка, постоји висок ризик од поновне експлоатације.

У средишту нашег система за подршку жртвама, налази се Центар за заштиту жртава трговине људима (www.centarzztlj.rs, zastitazrtava.rs), као јединствена установа социјалне заштите, која је задужена за формалну идентификацију жртава и координацију њихове заштите. Центар настоји да повеже све остале актере из различитих система, као што су систем правосуђа, полиција, невладин сектор (пре свих АСТРА и Атина), систем образовања, социјалне заштите, здравства… Овако постављен систем је пример добре праксе и на међународном нивоу, јер омогућава уређен и стандардизован начин идентификације жртава, а пружање помоћи није условљено сарадњом са полицијом или правосудним органима. Веома су корисни и индикатори за прелиминарну идентификацију жртава трговине људима, које стручњацима, али и осталим грађанима/кама могу помоћи да препознају опасне ситуације и на време реагују:

• Листа индикатора за прелиминарну идентификацију ученика који су потенцијалне жртве трговине људима
• Индикатори за прелиминарну идентификацију жртава трговине људима за полицију
• Индикатори за прелиминарну идентификацију жртава трговине људима за социјалну заштиту – одрасли
• Индикатори за прелиминарну идентификацију жртава трговине људима за социјалну заштиту – деца.

Иако постоји сагласност да наша земља има добар правни оквир који жртвама гарантује сва права која им припадају према релевантним међународним конвенцијама (видети: Закон о потврђивању Конвенције Уједињених нација против транснационалног организованог криминала и допунских протокола, Закон о потврђивању Конвенције Савета Европе о борби против трговине људима), њих није лако остварити у пракси. Услуге за ову групу корисника/ца су недовољно развијене и географски неравномерно распоређене, а присутан је и проблем њихове одрживости. Једино прихватилиште за жртве трговине људима у Србији, које води Центар је још увек у фази лиценцирања. Становање уз подршку, као изузетно значајну услугу, пружа једино Атина, али потребе за њом су веће и присутне у многим градовима. Велики је проблем и смештај деце, јер хранитељске породице нису обучене за рад са децом која су преживела овакву врсту трауматичног искуства и често се плаше да их прихвате, па се у тим случајевима смештају у домове за децу без родитељског старања или чак сигурне куће, што никако не одговара њиховим потребама и супротно је савременим стандардима социјалног рада.

Зато је потребно развити вид специјализованог хранитељства, који би био спреман за ургентан смештај и у којем би и деца и хранитељи имали одговарајућу помоћ. Особама које су преживеле трговину људима, потребан је и континуирани психотерапијски третман и подршка у успостављању функционалних породичних и других социјалних односа. Иако су од стране Националне службе за запошљавање препознате као теже запошљива група, стандардни програми запошљавања не одговарају њиховим потребама, јер је пре укључивања у тржиште рада неопходан период опоравка и постепене припреме и оснаживања.

Охрабрујуће је да пракса показује да су опоравак и интеграција у друштво могући и бројни су примери особа које су преживеле трговину људима и показале изванредну снагу, храброст и вољу и успеле да организују животе према својим потребама и жељама. Ипак, морамо градити систем који неће захтевати надљудску снагу преживелих, нити изузетно пожртвовање појединаца који им пружају подршку да би остварили резултате које желимо. То је тежак задатак, али ми имамо добру основу и не сумњам да је уз заједнички рад и мобилизацију што већег дела друштва, можемо остварити.

НАПОМЕНА: трговину људима можете пријавити полицији и Центру за заштиту жртава трговине људима на телефон 063/610-590 или имејл адресу centar@centarzztlj.rs.

Аутор: Мирослав Јовановић