Дечији бракови – удајом прекинуто детињство
Ива и Љубица су рођене исте године, у истом породилишту. Обе су проходале када су имале годину дана и проговориле са две године. Када им је било седам, кренуле су у исту школу, биле су распоређене у исто одељење и седеле су у истој клупи. Другој до прозора. Брзо су постале најбоље другарице. Играле су се сличним играчкама, обе су волеле Пепу Прасе, помагале су једна другој око школских задатака и држале се за руке на одељењским излетима. Ива је желела да постане медицинска сестра, а Љубица учитељица. Из године у годину, сваког првог септембра, њих две би седале у другу клупу до прозора и њихово одрастање и сазревање текло је паралелно, слично. Првог септембра, на почетку осмог разреда, Љубица није дошла у школу и Ива је у ону исту клупу села сама. Њихови путеви су се ту раздвојили. Са 14 година, док је Ива стидљиво гледала своју симпатију, Љубицу су родитељи удали и она се одселила код свог супруга, стотинак километара од куће у којој је одрастала. У петнаеастој години Ива је уписала средњу медицинску школу, а Љубица добила прво дете, прве батине од свог мужа и ко зна које по реду увреде од његових родитеља. У наредним годинама, Ива је наставила школовање и постала лекарка. Љубица није завршила ни основну школу, никада није постала учитељица, а за сваки излазак из куће је морала да тражи дозволу свог мужа.
У Србији је оваквих прича много. Према подацима УНИЦЕФ-а из 2019. године, у општој популацији жена, старости од 20 до 49 година, које су икада биле у браку или ванбрачној заједници, 7,9% је у прву заједницу ступило пре 18. године. Међу њиховим вршњакињама из ромских насеља, овај проценат је био чак 57,2%.
Дечији брак је брак у којем најмање један партнер има мање од 18 година. Ако желимо да добијемо потпуну слику, дечији брак морамо посматрати заједно са другим сличним појавама, као што је уговорен брак, где најчешће родитељи доносе одлуку о склапању заједнице за своју децу; затим принудни брак који подразумева силом или претњом изазван оправдан страх код супружника, због којег је он/она пристао/ла на склапање брака (Породични закон, чл. 38); и најзад, трговина људима (Кривични законик, чл. 388), када углавном постоји елемент давања и примања новца, а често је праћен вишеструком експлоатацијом. У пракси најчешће не долази до формалног закључивања брака, већ о заснивању различитих форми ванбрачних заједница. У сваком случају, реч је о грубом кршењу права детета, по правилу у комбинацији са бројним облицима злостављања.
Дечији бракови се неретко објашњавају, а нажалост и правдају културним обичајима. Рано ступање у брачне или ванбрачне заједнице свакако представља образац који се трансгенерацијски преноси. Притисак окружења које сматра да је срамота да девојка буде неудата након 18. године, није друштвена вредност коју треба неговати, већ последица дубоке родне неравноправности и дискриминације, која не сме имати место у хуманом, савременом друштву.
Узроци ове праксе могу бити и у снажном неговању култа невиности, који се на овај начин жели спречити. Површним прегледом статистичких података видећемо да су дечији бракови далеко заступљенији у ромској популацији. Међутим, нешто детаљнијом анализом видећемо да није реч о производу културе заједнице, већ да се узроци ове појаве пре могу објаснити сиромаштвом, социјалним искључивањем, дискриминацијом, одсуством образовања и недостатком адекватне системске акције и друштвене подршке.
Дечији бракови, а нарочито принудни бракови који укључују продају младе, снажно су везани за материјалне тешкоће породице и често се користе као излаз из сиромаштва или барем као „решење“ за акутне егзистенцијалне проблеме. Породице продајом младе остварују приход, а родитељи неретко сматрају да удајом спасавају ћерке од сиромаштва. Искуство мојих колега из Центра за заштиту жртава трговине људима показује да они за удају ћерке траже од неколико стотина евра до неколико десетина хиљада евра. У многим случајевима девојчице прекидају школовање на почетку адолесценције и њихове социјалне интеракције почињу да бивају строго контролисане од стране старијих чланова породице, како би се обезбедило да у брак уђу невине. У патријархалном и ауторитарном васпитном стилу, деца немају право на избор.
Ипак, дечији бракови не морају увек бити резултат одлуке родитеља. Дешава се да деца ступање у брачне или ванбрачне заједнице виде као бег од насиља и злостављања које трпе у породици. Избор између зла и горег.
Ово нагло прекидање детињства има вишеструке последице на даљи развој детета. Ођедном, преко ноћи се кидају везе са вршњацима и социјални контакти се углавном своде на оне са рођацима. Друштвена улога се потпуно мења. Беба уместо лутке, шерпа уместо књиге. Пракса патрилокалног формирања домаћинства, према којој се жена након удаје сели у кућу свог супруга, за ове девојчице подразумева селидбу у непознату средину, а доласком у нову породицу оне стају на зачеље строге хијерархијске линије. Породица која је за њу дала новац, често се према њој понаша као и према свему другом што се купује. Од ње се тражи да буде корисна и субмисивна. У таквом систему вредности, нове младе немају могућност да одбију сексуалне односе, нити да контролишу рађање. Мизогини култ девичанства и понижавајућа традиција изношења постељине након прве брачне ноћи, нису само приче, већ реалност ових девојчица. Овакво поступање је последњих година употпуњено предбрачним гинеколошким прегледима, који пружају доказ купцима и подижу цену млади, па се поставља питање одговорности и освешћености гинеколога који ове прегледе врше и издају потврде. Уколико се покаже да девојка није била невина пре брака, њој следи страшна осуда читаве заједнице, жигосање и дехуманизација, у којој се не зна да ли је горе да је мужевљева породица задржи или је врати њеним родитељима.
Статистика показује да више од 60% девојчица из ромских насеља прекида школовање пре уписа средње школе. Тиме су оне осуђене на економску зависност и гурнуте у зачарани круг сиромаштва.
Ране трудноће носе високе здравствене ризике по мајке и бебе. Водећи узроци смртности девојчица, узраста од 15 до 19 година везани су за трудноћу. Постоји висок ризик од превременог рађања и недовољне тежине детета на рођењу. Према подацима из 2014. године, стопа смртности деце у ромским насељима у Србији била је 14,4 на 1000 деце, што је драстично више од републичког просека, који је 6,2 на 1000.
Иако релевантни међународни документи, као што је Конвенција УН о правима детета, не позивају експлицитно на забрану ступања у брак особа млађих од 18 године и допуштају државама потписницама да ту границу уреде према својој процени, тумачење права детета у савременом контексту, неспороно указује на потребу за елиминисањем дечијег брака. Тако је Србија добила препоруке од стране Комитета за права детета, као и Комитета за спровођење Конвенције о елиминисању свих облика дискриминације над женама да пропише границу од 18 година за ступање у брак. На исто је све своје чланице позвала и Парламентарна скупштина Савета Европе.
Наш Породични закон (чл. 3 и чл. 23) наводи да се брак може склопити само на основу слободне воље будућих супружника и да га не може склопити лице које није навршило 18 година живота, али већ у истом члану, законодавац допушта могућност да суд одобри склапање брака особи која је напунила 16 година уз прилично непрецизан услов – да је стекло телесну и душевну зрелост за вршење права и дужности у браку. Суд у оваквим случајевима тражи мишљење центара за социјални рад. У пракси, Центри врло благонаклоно гледају на ову појаву и према истраживању Праксиса, у чак 66% дају позитивно мишљење за ступање малолетника у брак. То свакако забрињава, било да је последица благонаклоног става стручњака о овом проблему или да је одраз њихове немоћи и предаје пред тежином изазова. Центри за социјални рад су у 2020. години радили на 191 случају дечијих бракова, од чега је 30% деце било млађе од 16 година. И овде се показало да су најугроженија ромска деца, која су чинила 53,4% ових случајева.
Са друге стране, Кривични законик (чл. 190) предвиђа затворске казне за особе које живе у ванбрачној заједници са малолетником/цом и за родитеље, односно стараоце који то омогуће. Да сумирамо – ако родитељ омогући малолетном детету да ступи у ванбрачну заједницу, биће кажњен затвором, али истовремено остављамо могућност да судови одобре ступање у брак и ту могућност обилно користе. Треба поменути да Кривични законик (чл. 187 и чл. 388) експлицитно кажњава принудни брак и трговину људима.
Да бисмо решили проблем дечијих бракова, потребно је деловати у три праваца:
- донети одговарајућа законска решења;
- радити на промени свести у друштву, како би родитељи, родбина, стручњаци и шира заједница схватили које су последице дечијих бракова;
- пружити алтернативу деци у ризику и њиховим породицама.
Поставља се питање да ли редослед ових корака треба да буде овакав. Мени се чини да је законска промена можда и последњи корак у овом низу, који треба да буде озваничење промене стања у друштву, јер је то услов за његову примењивост. Чак и Данска, шест година након што је принудни брак прогласила за кривично дело, није имала ниједан судски епилог, јер систем није успео да допре до заједница у којима је ова појава честа.
У Србији је пре две године основана Национална коалиција за окончање дечијих бракова уз подршку Владе Републике Србије, Координационог тела за родну равноправност и УНИЦЕФ-а. У овој коалицији су представници Канцеларије за људска и мањинска права, скупштинских одбора за људска и мањинска права и равноправност полова и права деце, Заштитника грађана, Повереника за родну равноправност, Града Београда, Тима за социјално укључивање и смањење сиромаштва Владе Републике Србије, Канцеларије за инклузију рома, УН агенција и специјализованих удружења грађана, као што су Бибија, Праксис, Индиго, Атина, Тернипе и Удружење Рома Нови Бечеј. Они спроводе различите кампање, које би требало да утичу на промену свести у ромским заједницама, као што је кампања „Дечији брак није ромска традиција“. Пример добре праксе су и радионице које је Праксис организовао са истим циљем, на којима је учествовало више стотина деце и родитеља.
Како сада ствари стоје, очекујемо да ће ускоро и у Србији дечији бракови бити законом забрањени. Ипак, не смемо да очекујемо да ће овај пропис бити једноставно применљив, све док се не испуне друга два услова – промена свести и обезбеђивање алтернативе. Не треба се зачудити ако и ове одредбе стану у ред оних који су нам омогућили да испунимо одређене критеријуме и „чекирамо још једну ставку“ у међународним извештајима, али које суштински нису решиле проблеме. И након законских промена, чекаће нас много рада и пажљиво осмишљених програма како нагло прекинута детињства не би била овако честа.
